Od danas, 15. februara 2024. godine, u redovnu bioskopsku distribuciju ulazi novi film Koste Đorđevića, njegova treća dugometražna režija. O „Suncu maminom“ za sajt Mreže kinoprikazivača Srbije razgovaram sa Brankom Katić, srpskom glumicom sa zapaženom međunarodnom karijerom, koja u ovoj drami o odrastanju, porodičnim turbulencijama i prvoj ljubavi glumi jednu od ključnih uloga.
Šta Vas je privuklo filmu „Sunce mamino“, i kako je protekla saradnja sa rediteljem Kostom Đorđevićem? S tim i vezi, da li ste bili u prilici da pogledate prethodne Đorđevićeve filmove i, ako jeste, koliko je to uticalo na odluku da prihvatite ulogu?
Dopala mi se uloga, dopala mi se ekipa, bila sam slobodna i rada da se pridružim ovom filmskom poduhvatu. Gledala sam rane radove reditelja Koste Đorđevića i naš scenario mi se učinio žanrovski drugačijim. Saradnja je bila veoma prijatna, imali smo vremena za probe pre snimanja i zajedno smo prošli proces kastinga za ulogu mog mlađeg sina, gde smo našli odličnog Borisa Ilića.
U filmu delite ekran sa nekoliko istaknutih glumaca mlađe generacije, pre svih sa Pavlom Čemerikićem koji glumi vašeg starijeg sina Relju. Kako Vam se čini naš glumački podmladak, i da li primećujete razlike u senzibilitetu i pristupu glumi između vaše i drugih generacija?
Pavle Čemerikić je divan mladi glumac, talentovan, mudar, poseban. Uživala sam u zajednickom radu. Oboje smo počeli da se bavimo glumom kao deca, i čini mi se sasvim organski razvili svoj glumački proces. I bili smo uvek spremni da se bacimo u vrtloge porodičnih odnosa i postali dobri filmski partneri. Svaki dubl je bio živ i nosio neki novi momenat.
Kako ste gradili lik Olge? Odakle ste crpeli nadahnuće i koji je bio najveći izazov ove uloge?
Inspiracija je bila svuda oko mene, nervoza i grubost su u modi. Olgina naprasitost i hladnoća su posledica nerazrešenih boli. Posle neuspelog braka i razvoda, pod životnim pritiscima sa kojima se rve kao samohrana majka, Olga se zaledila da bi mogla da funkcioniše. Nema ni vremena ni hrabrosti da se suoči sa svojim traumama i pokuša da ih razume i zaceli. Deca pate zbog razvoda, jednog stiže a drugog drma pubertet, potreban im je roditelj koji ima strpljenja, koji je prisutan, i u srcu i u glavi, a Olga nije sposobna da im se posveti, ni ne shvata koliko je gluva za potrebe rođene dece. Ali zahvaljujući njenom sinu, Relji, ona se menja.
Već duže glumite i stranim filmovima i serijama, pa me zanima poređenje između rada kod nas i u inostranstvu? Koje su prednosti, a koje mane i jednog i drugog?
Univerzalni preduslov dobrog filma je kvalitet scenarija, umešnost reditelja da uradi svoj deo posla, izabere prave saradnike, kao i vreme koje imate da tu ideju ostvarite.. Kod nas su reditelji u mnogo većoj slobodi da neometano iznesu svoju viziju dok na zapadu to uvek nije slučaj. Radila sam i na visokobudžetnim produkcijama ali sav taj novac nije uvek bio garancija kvaliteta. Mnogi filmovi ni nemaju umetničkih pretenzija već samo nameru da zabave i donesu veliku zaradu. Ja sam mnogo veći ljubitelj autorskog filma, i kod nas i u inostranstvu, i kao glumica i kao publika.
Gde biste smestili „Sunce mamino“ u okviru aktuelne ponude srpskog filma? Koje su specifičnosti ovog ostvarenja, a šta je to što ga čini autentično srpskim filmom?
Zašto bih ja bilo gde smeštala film u kome sam igrala?! Moj posao je uloga koju sam odigrala, a uspeh to koliko život tog lika uspeva da komunicira sa vama. Umesto odrednica koje ga čine autentično srpskim filmom pre bih u svakom svom filmu tražila ono sto ga čini univerzalnim. Jedna od mojih omiljenih tema „Sunca maminog“ je pokretačka snaga ljubavi kao i umeće dece da nauče svoje roditelje kako da postanu bolji ljudi.
Sa Brankom Katić je za sajt Mreže kinoprikazivača Srbje razgovarao Đorđe Bajić
