Emilija Gašić o filmu „78 dana“: „Najviše mi prilaze ljudi koji su i sami odrasli u zemljama pogođenim ratom

Film „78 dana“, prvenac mlade rediteljke Emilije Gašić, krajem januara 2024. godine imao je svetsku premijeru u programu „Svetla budućnost“ prestižnog Međunarodnog filmskog festivala u Roterdamu (IFFR). Nakon toga, film je imao bogat festivalski život. Ovaj debi je prikazan i  nagrađen na Paliću („Zlatni toranj“ za najbolji film u „Glavnom takmičarskom programu“, Nagrada publike) i, nedavno, u Vankuveru (nagrada Vangard), a trenutno se prikazuje u redovnoj bioskopskoj distribuciji u Srbiji.

„78 dana“ je film o odrastanju pod bombama. Godina je 1999. Nakon početka NATO agresije i očeve mobilizacije sestre Sonja i Dragana započinju video-dnevnik. Dani prolaze dok snimaju prirodu oko sebe, noćno nebo tokom vazdušnih napada i zadirkivanje svoje sedmogodišnje sestre Tijane. Ali, mnogo toga se menja kada misteriozni tinejdžer i njegova stidljiva, mlađa sestra stignu iz Beograda i usele se u komšijsku kuću. Usred bombardovanja rađaju se nova prijateljstva, prvi poljupci i razočaranja. Glavne uloge poverene su Viktoriji Vasiljević, Tamari Gajović, Milici Gicić i Maši Ćirović, uz podršku iskusnijih kolega – Gorana Bogdana, Jelene Đokić i Pavla Čemerikića.

Kako se u tebi rodila ideja da snimiš dugometražni film baš o NATO bombardovanju, i koliko su ga oblikovala tvoja vlastita iskustva?

To je nešto o čemu sam razmišljala jako dugo. U vreme bombardovanja sam imala skoro osam godina i mislim da je to nešto što me je svakako oblikovalo. Sećanja su lažljiva i skloni smo da neke stvari guramo pod tepih, pogotovu ako to nisu lepi događaji. Zato nisam bila sigurna na koji način bih tu osetljivu temu obradila. U početku sam imala ideje samo za pojedinačne scene i obrise likova. Naravno, počelo je od mojih iskustava, ali tokom pisanja scenarija se to produbilo i postalo šire od mog ličnog osećaja. Vrlo rano u procesu pisanja sam poželela da čujem i tuđa sećanja iz tog perioda i napravila sam anonimni leksikon preko interneta na koji je odgovorilo preko 200 ljudi. Ti odgovorili su mi bila dodatna inspiracija za scenario.

Film „78 dana“ je snimljen u formi „kućnog videa“. Kako si se odlučila za taj pristup i koje su njegove prednosti i izazovi?

O Hi-8 formatu i tim kasetama sam takođe razmišljala dugo. Sve je opet krenulo od ličnog, jer je baš u tom formatu zabeleženo moje detinjstvo. Radila sam 2011. godine vežbu „Autoportret“ za vreme studija filmske režije na Akademiji umetnosti (kod profesorke Čarne Manojlović) i pošto nisam želela da stanem ispred kamere, posegla sam za tim kasetama iz devedesetih. Meni je su ti snimci delovali jako filmično i čak režirano u nekim trenucima, a sve su snimali moje sestre i majka. Tokom pandemije 2020. godine ponovo sam se okrenula tom materijalu i onda sam slučajno nabasala na snimke koje ranije nisam videla, a bili su iz perioda bombardovanja 1999. godine. Za mene je bilo iznenađenje da postoje snimci koje nisam videla ranije, a bila sam na njima. Potpuno sam ih izbrisala iz sećanja. Tako se rodila ideja o „pronađenoj kaseti“ i potrazi za izgubljenim sećanjima. Iz toga je, postepeno, nastao film „78 dana“.

Kako je protekao proces traženja glumaca, posebno naturščika?

Proces je trajao nešto više od godinu dana. Organizovali smo jako puno audicija i više krugova za uloge tri sestre. U prvim fazama su devojčice slale fotografije, pa smo ih zatim videli uživo i radile su određene vežbe. Kako se krug sužavao onda smo ih uparivali kako bismo videli da li su dobar spoj. Obišli smo skoro sve gradove oko Vrnjačke Banje, zbog tog specifičnog akcenta kojim sam želela da govore. A onda sam se u nekom trenutku okrenula i fakultetima i akademijama za glumu jer sam želela da budem sigurna da smo sve prešli i da pravim najbolji mogući izbor. Moram da kažem da je tih godinu dana stvarno bilo potrebno za ovako nešto jer one tri nose film. Takođe, neverovatno mi je da se na primer Viktorija Vasiljević (uloga Tiće) prijavila još u prvom krugu, ali tek kad je prošlo tih godinu dana sam je videla u toj ulozi. Deca se jako puno promene u takom malom vremenskom periodu i vredelo je sačekati i uraditi taj posao temeljno.

Film ima bogat festivalski život. Kako na njega reaguju gledaoci kod nas, a kako u inostranstvu? Ima li razlike i koja su najčešća pitanja?

Jako mi je drago da film putuje ovoliko i stvarno ima jako puno pozitivnih reakcija i kod nas a i u inostranstvu. Razlike postoje i to sam primetila prilikom gledanja sa publikom na Festivalu evropskog filma na Paliću, što je bila naša domaća premijera. Znala sam da će se publici dopasti neki komični trenuci ali nisam znala da će im toliko biti smešno. Baš se osetio taj smeh ali i tišina u emotivnim trenucima filma je bila jaka. Mislim da je drugačije kad ljudi prožive nešto i imaju sa tim direktnu vezu. Ali i u inostranstvu su reakcije bile dirljive. Najviše mi prilaze ljudi koji su i sami odrasli u zemljama pogođenim ratom. Dok se drugi povezuju sa filmom preko likova i porodičnih odnosa koji su im bliski. Najčešći komentari i pitanja u inostranstvu je iznenađenje da nije u pitanju dokumentarac. Stranci ne poznaju naše glumce i onda se prijatno iznenade jer im je sve toliko autentično i uverljivo. Našim ljudima koji mi prilaze je pak bitno da postoji ovako nešto jer potvrđuje njihova osećanja i sećanja u vezi bombardovanja. To je možda i razlog zašto je i meni trebalo da napravim ovaj film.

Šta nakon „78 dana“? Šta sledeće pripremaš?

Pošto još uvek putujem po festivalima, nisam imala puno vremena da sednem i pišem za sledeće projekte. Imam dve ideje na kojima bih volela da radim ali nisam još odlučila koju ću razvijati.  Obe su jako različite i u ranim fazama da još uvek ne mogu da pričam puno o tome.

Sa Emilijom Gašić je razgovarao Đorđe Bajić

Naslovna fotografija: Aleks Vajski