Prošlog četvrtka, 14. aprila, deo bioskopskih repertoara ovdašnjih bioskopa diskretno, kako to obično i biva i kako priliči filmovima tog soja i profila, postao je i jedan od najgrađivanijih francuskih filmova u godini za nama, film „Majko mila“, a, kada gaspogledate, shvatićete da ga je, na svu sreću, dočekala sasvim zaslužena sudbina.
Isprva čini se da je reč o, doduše, kako se ispostavi i već nakon odgledanih prvih petnaestak minuta, zdravom i pravom primeru mladog filma izrazito naturalističke fele, po pitanju tona, odnosno, smeštenom na samoj razmeđi drame i komedija. Imajući u vidu taj nedvosmislen mu realistički okvir i jasne obrise socijalne drame, u smislu analogije pada na pamet da bi stilsku preteču i u slučaju ovog filma mogli iznaći u i dalje živoj baštini britanskog sineaste Kena Louča, ali, verovatno na oduševljenje brojnih filmofila, scenaristkinja i rediteljka Luiz Kurvoazje je odlučila da ovaj svoj prvenac dugog metra, mimo tog očiglednog verizma, ipak pozicionira na tački šarmantne i lahoraste priče o odrastanju, kojoj, pak, nimalo ne manjka ozbiljnjih tonova i motiva. Odabrana mustra ovde je ciljano krajnje jednostavna – ovo je priča o transformativnim iskustvima u mladim/nežnim godinama, odnosno, o dolasku do one tačke sa koje se dovoljno jasno vide izazovi, muke, a možda i slatke i dovoljno učestale slasti života odraslih. Kroz priču o energičnom i nemirnom mladiću koji, nakon što sa malenom sestrom, ostane i bez drugog roditelja, kreće u hitro i vratolomno iznalaženje prečica ka brzopoteznoj zaradi, a sve to u svetu mlekara i siradžija u francuskoj zabiti, Kurvoazije je izatkala u velikoj meri tipsku, ali, na drugoj strani, i svakako efektno i osobenu povest o iznuđenom i odrastanju, nazovimo to tako, „na 45 obrtaja“, a da je sve to postigla strogo se pridržavajući realističkog okvira i pristupa, uspevši da, sa druge strane, gledaoce-namernike daruje i dovoljno ubedljivom iluzijom snovolikosti u prikazu toplog leta tokom kog mora da se brzo dela i krene svetu odraslih u pohode.
„Majko mila“ je, uz sve ostalo, i ljupka sprdnja na podtemu akumulacije porvobitnog kapitala, što je dominatno anglosaksonski mit i motiv, a s tim donekle u vezi može se izreći i sud da je ovaj film, premda i jezički i kontekstualno, a i idejno do svoje srži francuski, a onda i evropski, primer kako se oprobane formule filmske naracije iz američkog (nezavisnog) filma skladno mogu presaditi i u kinematografsko okruženje s ove strane Atlantika. Naprosto, ovde imamo zabavnu i duhovitu, a u društvenom i ekonomskom smislu jetrku i istinoljubivu priču, nošenu neosporno šarmantnim likova u dovoiljno zanimljivoj i životnoj sittuaciji koju je lako razumeti i sa kojom je dosta brzo moguće pomno se saosećati. A sve to je sprovedeno u delo uz pomoć, da se poslužimo i ovdašnjim referencama, žilnikovskog pristupa – gde su u igranoj strukturi u maniru estetizovanog dokumentarizma sve uloge, od prve do poslednje, odigrali naturščici.
Zoran Janković
Izvorni naslov: Vingt Dieux / Holy Cow
Rediteljka: Louise Courvoisier
Scenario: Théo Abadie, Louise Courvoisier, Marcia Romano
Direktor fotografije: Elio Balezeaux
Uloge: Clément Favreau, Maiwene Barthelemy, Dimitri Baudry, Mathis Bernard, Isabelle Courajeo
Žanr: komedija / drama / priča o odrastanju
Trajanje: 92 minuta
Distributer: MCF Megacom Film
Početak bioskopskog prikazivanja: 17. april 2025. godine
Gde se prikazuje: MTS dvorana i u bioskopima širom Srbije
Sinopsis: Osamnaestogodišnji Toton provodi vreme posećujući žurke i pijući zajedno sa svojim pirjateljima, sve dok ga stvarnost ne sustigne. Primoran je da se brine o svojoj sedmogodišnjoj sestri i da zarađuje za život. Rešen je da napravi najbolji Konte sir u regionu, onaj koji bi mu doneo zlatnu medalju na takmičenju, kao i veliki novac.
Ova komična drama je svetsku premijeru imala u zvaničnom programu „Izvestan pogled“ svakako viđenog Kanskog filmskog festivala, što je bez daljnjeg važna preporuka i referenca. Tom prilikom film „Majko mila“ je dobio Nagradu mladih, a potom se nastavio uspešan festivalski pohod ovog ostvarenja – uzeo je učešće na takođe značajnim filmskim feštama u Valjadolidu, Bunos Airesu, Tromsu, Jerusalemu…, a godinu za nama završio je sa tri nominacije za nagrade Limijer (osvjena su tada dve – za najbolji prvi film i za glumca koji najviše obećava) i četiri nominacija za francusku nacionalnu filmsku nagradu Cezar („Majko mila“ je tom prilikom ovenčan odličjima za najblji prvi film i za najbolje žensko otkriće). I važan podatak (za razumevanja stila i autorskog pristupa) – u ovom filmu glume samo neprofesionalni glumci, odnosno, naturščici.
Zoran Janković
