Bez trunke sumnje, „Vrisak 7“ („Scream 7“) biće blokbaster i sasvim zasluženo zauzima visoku poziciju na aktuelnom boks-ofisu, kako u SAD, tako i u čitavom svetu (kod nas je startovao na drugom mestu, odmah iza još uvek nezaustavljive „Svadbe“). Ipak, scenarista i reditelj Kevin Vilijamson svojim u ovom slučaju potpisuje upravo onu vrstu filma protiv koje se originalni „Vrisak“ (koga je Vilijamson napisao, a Ves Krejven režirao pre tačno 30 godina) pobunio krajem prošlog veka.
Otuda paradoks: žanrovski precizan i funkcionalan, zabavan i dinamična, sedmi deo deluje suviše konvencionalno, kao da je izgubio deo svoje snažne postmoderne i meta-filmske duhovitosti, svežine, šarma i razigranosti – očigledno zarad šire publike i sigurnijeg efekta.
Nije bilo lako snimiti sedmi film franšize koja traje već tri decenije. Šesti nastavak glavne priče, a sedmi film u celini (ako ne računamo tri ezone serije) ima veliki teret. Kako ostati svež posle toliko poglavlja, a ne izdati DNK serijala?
Najvažnije od svega: ova franšiza i dalje nema katastrofalni nastavak. Svi filmovi su gledljivi, neki i odlični. „Vrisak 7“ spada u kategoriju solidnih – bolji od petog filma, manje zabavan od „Vriska VI“, ali svakako emotivniji. Uprkos brojnim zamkama i problemima, rezultat nipošto nije loš, ne u onoj meri u kojoj to žele da predstave neki kritičari.
Najveći adut? Povratak Nev Kembel u centar zbivanja. Njena Sidni Preskot ponovo postaje emotivno jezgro priče i nosi film sigurnošću prave zvezde. Izvanredna je – snažna, ranjiva, harizmatična, ali istovremeno jaka i rešena da se izbori sa svim nedaćama – sve ono što i treba da bude. Izabel Mej, kao Sidnina ćerka Tejtum, koja je dobila ime po njenoj ubijenoj prijateljici iz detinjstva, vrlo je dobra i uklapa se u dinamiku ansambla. Kortni Koks deluje umorno, mada se, očigledno, bez učešća Gejl Veders ne može, ipak je njen lik bio u svim dosadašnjim filmovima.
Nekoliko ubistava je veoma efektno izvedeno, posebno scena u školskom pozorištu koja donosi napetost i atmosferu, i u kojoj je glavna zvezda Mekena Grejs, mlada glumica i pevačica u usponu. Ritam je stabilan, film ne zamara, lepo teče i sebe ne doživljava previše ozbiljno. Glumački ansambl je pažljivo odabran, poseduje energiju i šarm, iako ih scenario povremeno sputava da iskažu svoj puni potencijal. Pored Nev Kembel i Izabel Mej, ističu se Džoel Mekhejl, Ana Kemp i Džimi Tatro koji, što nije slučajno, imaju bogato komičarsko iskustvo.
Šta ne funkcioniše? Linija sa Stjuom Marčerom počinje obećavajuće i u početku je korektno vođena, ali onda sklizne u banalnost – naročito kada poznata lica počnu da se pojavljuju više kao usluga fanovima nego kao organski deo priče. Blizanci Čad i Mindi Martin-Miks (uvedeni u petom delu) deluju nametnuto i ne doprinose zapletu. Rasplet je prihvatljiv, ali ostavlja utisak propuštene prilike i nije dovoljno ubedljiv. U pojedinim scenama ubistava primećuje se CGI, što blago narušava tenziju.
Postoji i širi problem: film je tehnički ispoliran, ali istovremeno ostavlja pomalo „jeftin“ utisak – poput skuplje verzije televizijskog trilera. Sve je čisto, uredno i vizuelno „ispeglano“, ali nedostaje sirovost i vizuelna grubost koja bi pojačala horor efekat.
U celini gledano, „Vrisak 7“ svakako nije vrhunac ove dugovečne franšize, ali jeste uglavnom dostojanstven nastavak, tim pre što se radi o sedmom filmu u nizu. Emotivniji je nego što se obično očekuje od slešera, sa nekim dobrim rešenjima i duboko ukorenjen u sopstvenom nasleđu – i svakako sa srcem na pravom mestu. Osmi deo je već u pripremi.
Đorđe Bajić i Zoran Janković
