Kotoranka Lidija Kordić je poklonicima sedme umetnosti do sada bila najpoznatija po ulogama u filmu „Elegija lovora“ Dušana Kasalice i drugoj sezoni serije „Močvara“ Olega Novkovića, a posetioci regionalnih bioskopa je od nedavno mogu gledati u filmu „Radnička klasa ide u pakao“ Mladena Đorđevića, što je bio i direktan povod za ovaj naš razgovor. Uloga Danice u „Radničkoj klasi“ donela je mladoj glumici novi profesionalni izazov.
Da li si pre početka snimanja filma „Radnička klasa ide u pakao“ bila upoznata sa prethodnim režijama Mladena Đorđevića? Kako ti se, iz današnje perspektive, čine njegovi rani radovi?
Da, bila sam upoznata sa Mladenovim radom, ali sam svakako obnovila gradivo kad sam dobila ulogu kako bih obratila pažnju na detalje. Volim njegove filmove i njegovu estetiku koja mi se čini kao Mladenov trejdmark i vrlo specifičan pristup filmu. Čini mi se da je i sada potvrdio da je poseban i prepoznatljiv u stilu kao i ranije. Gotovo ne postoji šansa da se njegov potpis ne prepozna, Mlađo je kul lik!
Kako je došlo do saradnje sa Đorđevićem na ovom filmu i kako je proteklo samo snimanje? Sa kojim članovima ekipe si najtešnje i najbolje sarađivala?
Ne mogu se tačno sjetiti kako su me pronašli, ali jako sam zahvalna što jesu jer mi je to bilo prvo snimanje u Beogradu i to baš sa Mladenom. Imali smo lijepu komunikaciju i saradnju, snimanje je trajalo dugo i nekad je bilo jako naporno, ali čini mi se da smo svi bili u tome stoprocentno, pa se i došlo do kraja. Vjerovala sam u njegovu viziju i mislim da se na kraju sve isplatilo. Družila sam se sa svima jer, ponavljam, dugo smo snimali, ali ipak ću izdvojiti Moma Pičurića, Jelenu Ðukić, Tamaru Krcunović i Mirsada Tuku od kojih se nisam odvajala na snimanju. Sretna sam što sam upoznala Leona Lučeva i žao mi je što nismo imali više zajedničkih scena. Takođe, Evi iz „mejkap dipartmenta“ mi je uljepšala snimanje svojom mirnom i toplom energijom.
Glumiš Danicu, devojku koja je zanemela nakon majčine smrti. Koji su bili najveći izazovi kada treba da odglumiš lik koji je jedan od nosećih u filmu, a nemaš nijednu repliku?
To je najbolji izazov svih vremena! Ja sam oduševljena što sam dobila tu priliku i nadam se da ću opet nekad. Danas žalim što se film ne snima sad jer, naravno, svašta bih promijenila, ali sjećam se da sam uživala, bilo je jako zabavno ali, prije svega, teško. To je uvijek dobar izazov i ja sam neizmjerno zahvalna što Danica postoji kao lik koji je u scenarijima jako rijedak. Moram da kažem da je vrlo pozitivna stvar kod takvog lika što se ne stresiraš oko replika, haha, ali isto tako što zaista možeš „samo“ biti u situaciji.
Koji aspekt Đorđevićevog filma smatraš za ključni i najvažniji? Njegovu angažovanost? Provokativnost?
Od početka navijam za direktan prst u oko. To je definitivno ključno u ovom scenariju i sve moje oduševljenje istim je bilo upravo zbog toga. Mladen je hrabar i to je ono što najviše cijenim kod njega.
Da li su sve snimljene scene sa Danicom ušle u film, i koja od scena u filmu ti je bila najzahtevnija i najizazivnija?
Zapravo, nisu sve snimljene scene ušle u film, to je dobro jer bi trajao „tri dana“, haha, ali s druge strane mi je žao jer je upravo moj omiljeni momenat ostao „tamo negdje“, haha. Srećom, razumijem ovaj posao dovoljno da se ne vezujem za sve toliko, tako da sam patila možda dvije sekunde, haha. Od ovoga što je u filmu, volim scene u staroj zgradi koje je Danica u tišini dijelila sa svojom majkom (u mislima), tad sam liku bila najbliže, bar mi se tako tada činilo, haha.
Razgovarao: Đorđe Bajić
