Дистрибутерска кућаМЦФ Мегацом Филм нам подробније представља свој нови наслов у биоскопској дистрибуцији – Филм „Звук пада“, који је понео награду жирија на филмском фестивалу у Кану, а уједно био и немачки кандидат за награду Оскар, стиже и на редован биоскопски репертоар у Србији. Од сада публика може да погледа остварење које је приказано и на реномираном Фестивалу ауторског филма.
Редитељка Маша Шилинскидоноси амбициозну, поетски обликовану драму у којој се догађаји не приказују хронолошки, иако се радња филма одвија у четири различита временска оквира. Смештена на североистоку Немачке, прича чији сценарио потписује Шилински, заједно са младом Луиз Питер, повезује четири жене које живе у различитим деценијама прошлог века, настањујући исту, изоловану фарму.
Кроз проток времена и кроз неколико генерација гомилају се тајне које ће у виду траума повезати Алму, Ерику, Ангелику и Нели. Трагични догађаји на фарми се понављају, бришући границе између прошлости и садашњости.
Све је почело када су једно лето обе ауторке филма провеле време на фарми у региону Алтмарк, дубоко на селу, на пола пута између Берлина и Хамбурга
„Док смо увече пиле вино, почеле смо да се питамо ко је или шта је некада живело на том месту. Почеле смо да записујемо слике и мале сцене које су нам се јављале. Затим смо тај слободни материјал повезале у целину и тако су настали наши ликови,“ навела јередитељкау интервју за потребе продукције филма.
Од самог почетка јасно је било да је „Звук пада“остварење о самом чину сећања, о томе како функционишу перцепција и памћење.
„Схватила сам да могу да се и кроз тело сећам, да могу себе да посматрам споља након неког искуства, иако се, у самој ситуациии нисам на тај начин посматрала.“
Алтмарк је одувек био изразито рурални део Немачке, као простор у ком се није дешавало много тога, уједно носећи и терет сложене немачке историје. Граничи се са реком Елбом, која је током Другог светског рата означавала крајњи домет напредовања руске војске, а након рата постала део Гвоздене завесе између Источне и Западне Немачке. Након пада зида, људи из Берлина су у тим пределима тражили викенд-уточишта, у потрази за празним и тихим местима.
„Пошто је фарма на којој смо боравиле била напуштена 50 година, могло се видети где је фармер последњи пут спустио кашику. Све је и даље било на свом месту. Пронашле смо у стару фотографију која је личила на тренутни снимак, слику три жене које стоје у дворишту фарме и гледају право у нас. То нас је дубоко погодило, као да те жене разбијају четврти зид и гледају директно у нас из прошлости,“ закључила је редитељка, којој иако тек четврти филм у каријери, за собом има већ запажена присуства на актуелним и престижним фестивалима.
Фото: МЦФ промо
Ђ. Б.
