U Beogradu je 18. septembra 2024. godine premijerno prikazan novi srpski dugometražni igrani film „Lazarev put“ reditelja Ivana Jovića.
Ova egzistencijalistička drama, koprodukcija Srbije i Grčke, već je osvojila tri nagrade na svetskim festivalima i selektovana je na više od desetine festivala širom sveta. Glavnu ulogu u filmu tumači Ivan Bosiljčić, a scenario za film je napisala Monja Jović, sa kojom je Ivan Jović već sarađivao na filmovima „Isceljenje“ i „Zaveštanje“.
Nakon premijere u Beogradu, „Lazarev put“ je, u distribuciji MegaCom Filma, ušao u bioskope širom Srbije. Iskoristili smo ovaj povod za razgovor sa rediteljem ovog ostvarenja.
„Lazarev put“ je dugo nastajao. Kako je protekao razvoj scenarija i projekta i koji su bili najveći izazovi tokom rada?
Sredstva za produkciju smo od države dobili uoči kovid krize, 2019. Kad je pandemija počela, iskusili smo povlačenje stranih fondova, nemogućnost ikakvog planiranja rada u tada zatvorenoj Grčkoj. I kad se sve ponovo otvorilo sve se na terenu značajno izmenilo — dozvole, propisi, pomorski saobraćaj, bukvalno sve, kao da je celo prethodno izviđanje terena bilo uzaludan posao. To je značilo veliku redukciju na planu scenarija, morali smo sve prilagoditi budžetskim ograničenjima, snimanju enterijera u Srbiji i slično. Do danas mi je žao što nismo mogli preneti punoću tog scenarija na platno, ali čovek mora naučiti da se u ovom poslu odriče sopstvenih ideja o projektu da bi projekat završio. Verujem da mnogi kroz to prolaze i da je to opšta situacija u većem delu naše kinematografije.
Kako je došlo do odluke da deo filma bude snimljen na engleskim jeziku?
To je filmska priča koja kreće iz realizma obične situacije — Lazar je u stranoj zemlji, na nekom neimenovanom mediteranskom ostrvu i sa drugim likovima komunicira na engleskom jeziku koji oni moraju govoriti nesavršeno kao i on, uostalom, jer nisu Englezi. Sa stanovišta tog realističkog početka mnogo je veće pitanje otkud u filmu srpski — jer onog trenutka kad se u dijalogu začuje srpski stvari postaju istinski čudne, i u radnji kreće otklon od realizma. Na metaforičkom planu, to je pre svega put prema svom jeziku i identitetu, prema svom zavičaju u koji glavni junak pokušava da se vrati. On je jednom otišao od kuće u potrazi za slobodom, proveo je život stranstvujući, a svako ko je stranstvovao zna da je taj doživljaj da smo stranci najsnažniji kad smo okruženi tuđim jezikom. Tuđina je tuđ jezik pre svega. Kako se bude približavao svom cilju, junaka će početi da sreće njegov rođeni jezik.
Deo „Lazarevog puta“ je snimljen u Grčkoj. Koliko je to zakomplikovalo produkciju filma?
Prilično, moram priznati. Izazov je prevesti sve te ljude i opremu na ostrva koja su dosta udaljena od grčkog kopna jer smo snimali na Kikladama, na Santoriniju i Folegandrosu. Folegandros je, pored toga, i za grčke uslove prilično izolovan, sa svega par stotina stanovnika. I zaista je najveće iskušenje naposletku bilo more — desilo se da poslednje, za radnju ključne scene, ne možemo uraditi jer brod ne može da pristane uz dok da nas preveze na Folegandros.
Tako da smo na kraju ubacivali, to znači bacali na brod opremu tešku skoro tonu, i da su nas fizički doslovce ubacili na taj brod. Posle je bilo i morske bolesti tokom te plovidbe, ipak smo mi kontinentalci, nenavikli na takvo more, ekipi je bilo vrlo traumatično. Ali su toliko svi bili požrtvovani i zaista sam im večni dužnik. Peli su tu opremu po liticama, po selima kroz koje ne prolaze automobili, istrpeli su kikladski vetar koji diže pesak što ume biti vrlo neprijatno. Jednostavno, ta ostrva nisu najprijatnija u to doba godine, a mislim da je život tamo i inače izazovan i težak. Ali imali smo stvarno biranu ekipu, svaki čovek je bio proveren, to ja zaista ekipa neverovatno sposobnih ljudi, pravih filmskih specijalaca.
Na koji način su odabrani glumci? Koji kvaliteti su izdvojili Ivana Bosiljčića i preporučili ga za glavnu ulogu?
Bosketu se ta uloga desila, spočetka je bio odabran za ulogu koju u ovoj podeli igra Nebojša Dugalić. Kako je prvi izbor otpao, on je najbolje poznavao duh scenarija, mislim da je istinski voleo taj scenario i bio je zaista radostan kad sam ga upitao da radimo. Ivan Bosiljčić je jedan od onih naših prilično darovitih glumaca koje industrija smesti u određeni okvir i svi takvi glumci su po mom iskustvu zadovoljni kad dobiju izazov da izađu iz te fioke i igraju nešto što dotad nisu. On je ovde, što sam rekao i njemu, ostavio srce na terenu, i mogu samo da kažem da sam pre svega prezadovoljan njegovim odnosom prema radu.
Da danas ponovo moram da ga biram za neku sledeću ulogu, glavni kvalitet koji bi ga izdvojio jeste odnos prema radu. On se radu posvećuje, ne otaljava, promišlja, sluša, trudi se, dakle ima jednu radnu etiku i ozbiljnost koja kod nas nedostaje mnogima koji se oslanjaju na dar i harizmu. Bez rada i pripreme u svakom aspektu nema filma. Film je isuviše skup i isuviše kompleksan kao poduhvat da bi trpeo improvizaciju koje u našoj kinematografiju po mom shvatanju ima šokantno mnogo. Moj cilj dok radim je da tu improvizaciju smanjim na minimum što često znači da moram ljudima na svim pozicijama da izbijam iz glave ideju improvizacije. To ne znači da ne treba biti spreman za vanredne situacije, naprotiv. Baš zato što je cela filmska produkcija pod stalnom opasnošću od vanredne situacije preko devedeset odsto stvari moraju biti poznate i uvežbane. Za to su vam potrebni glumci koji to razumeju i spremni su da se rade i pripreme se besprekorno za snimajući dan. I tamo gde je kudikamo više novca mora se tako raditi a kamoli u našim svedenim uslovima.
Kako se „Lazarev put“ uklapa u tvoj dodsadašnji filmski opus, i da li postoje planovi za sledeći film?
Pa bavim se egzistencijalnim pitanjima i duhovnošću u sva tri filma. To su teme koje mene opsedaju i to me u filmu interesuje više no društveni komentar a verovatno najmanje težim zabavi. Pre svega, mislim da filmova koji su zabava ili društveni komentar ima dovoljno i bez mene — nikoga ne potcenjujem, pratim i gledam sve, ali računam da je ovo što ja radim ipak nekakav specifičan dodatak domaćoj kinematografiji u kojoj takvi filmovi nisu česti.
Pomišljao sam, na trenutke, i voleo bih da nisam u pravu, da postoji i neka određena predrasuda ili ograničenje, da ljudi, naročito iz Evrope, imaju određena očekivanja, nekakav korpus tema koje su dozvoljene kulturama poput nas pa je u redu da se bavimo patologijama naše jadne tranzicione svakodnevice, ali ako zađemo u egzistencijalno, univerzalno, stilizovano na neki malo pomereniji način — to je teren velikih kultura koje imaju luksuz za takve teme.
Mislim da mi imamo pametne filmske stvaraoce i da ti ljudi treba da se ohrabre, da istražuju nove teme i umetničke postupke, da ne robuju ničijim očekivanjima. Mi smo naslednici jedne značajne kulture, koja je izgradila Dečane, u kojoj je pisao Crnjanski, ili slikao Ocokoljić ili komponovala Isidora Žebeljan. Dakle, mi imamo kulturni kapacitet za značajnu kinematografiju, samo treba da prestanemo da se plašimo i da živimo u limbu ispunjavanja bilo čijih očekivanja ili potvrđivanja tuđe slike o sebi.
Jer živimo u dobu globalizacije i u toj podeli karata mi smo oni nad kojima se ekonomski i kulturno neprekidno dominira. Zato je svako vredno umetničko delo koje stvorimo čin otpora toj postavci stvari. Za mene je ovako stilizovan film, koji se bavi univerzalnom tematikom prepoznatom na desetinama stranih festivala dosad, sa vrhunskom kamerom, zvukom i muzikom – čin otpora. Čin otpora tome kako nas vide drugi i kako smo mi počelo da gledamo sebe, kao u kulturnom smislu manje vredne. Da, teško je, živimo u doba kulturnog opadanja i utoliko je naša odgovornost veća. Ja želim da film „Lazarev put“ bude ohrabrenje za ljude koji se bave filmom, iako sam ja svestan svih redukcija koje sam bio primoran da napravim. Želeo bih da ih taj film ohrabri i kreativno otvori. Umetnost je čin otpora, i po tome je možda, pored ostalih stvari, i prepoznajemo i razlikujemo od onoga što nije umetnost.
A što se tiče planova, imamo novu priču, naravno da je imamo.
Razgovaro: Đorđe Bajić
Foto: Milan Kolarski
