U našim bioskopima se trenutno prikazuje film „Radnička klasa ide u pakao”, nagrađivano ostavarenje Mladena Đorđevića u kome jednu od bitnih i upečatljivih uloga tumači vrsna vojvođanska glumica Silvija Križan (Szilvia Krizsán). Ova cenjena pozorišna glumica, od 1998. godine članica Novosadskog pozorišta (Ujvideki sinhaz), za sajt Mreže kinoprikazivača Srbije govori o svojoj saradnji sa Đorđevićem i ulozi Stanke, zlostavljane žene koja tokom filma, podstaknuta okolnostima koje izmiču kontroli, doživljava transformaciju.
Mladen Đorđević je poznat po svojim hrabrim i provokativnim filmovima. Kako je izgledao Vaš prvi susret sa scenarijem za njegov novi film „Radnička klasa ide u pakao“? Da li je bilo dvoumljenja oko toga da li prihvatiti ulogu ili ne?
Osećala sam se veoma počastvovana. Gledala sam Mladenove prethodne filmove, i divila mu se. U meni je recimo „Život i smrt porno bande” izazvao neku čudnu, bolnu poetičnost. Dopada mi se ta neka… ni sama ne znam da definišem tu čarobnu prizmu, kroz koju on gleda svet. Kad sam dobila scenario istovremeno sam bila neizrecivo srećna i preplašena. Želela sam tu ulogu iz dubine duše, ali sam se pitala, da li sam dorasla zadatku. Naravno, oberučke sam prihvatila. Jedini momenat dvoumljenja je izazvala jedna scena… doduše bila je to prva verzija sceniraja, u kojoj se Stanka više bavila sopstvenim telom, a ja kao majka dva tinejdžera nisam bila sigurna da li to mogu i treba da iznesem… Ali Mladen je bio zaistan divan, i kad sam mu rekla šta me jedino sputava, odmah mi je odgovorio: „Rešićemo to”. I rešio je.
Kako ste gradili lik Stanke, i koji su njeni aspekti bili glumački najizazovniji i najzahvalniji?
Ona je introvertna duša. Svet za sebe. Puno mi je pomogao odnos Cece (glumi je Tamara Krcunović) i Stanke, Milutina (glumi ga Mirsad Tuka) i Stanke… Ona je kao dete, i prihvata da je tretiraju kao dete. Želi da bude i nešto više od toga, ali ne zna kako, zahvalna je i odana kad joj se ponudi izlaz. Nisu mi smetale nasilne scene, naprotiv, fizička aktivnost uvek budi u glumcu neki plus. I strašno sam se plašila kad god je trebalo da progovorim. Meni je nepoznat taj akcenat, srpski jezik mi čak nije ni maternji. Strah me je bilo, da ne upropastim film. Srećom, i to smo rešili.
„Radnička klasa ide u pakao“ je film u kome u gotovo svakom kadru ima bar po deset glumaca, ponekad i više. Koliko je bilo komplikovano da se uskladite i koliko su u tome pomogle pripreme i probe?
Ja sam pre sega pozorišna glumica. Meni su probe potreba i normala. Probe su mi mnogo značile, mislim da sam puno stvari baš na njima shvatila. Naravno, ponekad je zaista teško sve uskladiti. Ali je Mladen precizan, ne odustaje sve dok ne uspe u onome što je naumio. Zadovoljstvo je raditi sa takvim rediteljem.
Đorđević je poznat kao autor koji se bavi važnim društvenim pitanjima. Vaš lik u fokus stavlja problem partnerskog nasilja. Koliko je za lik Stanku bila važna katarza koju doživljava na kraju, i da li njenu transformaciju doživljavate kao emancipatorsku i osvešćujuću?
Na svoju sreću, ne znam puno o zlostavljanim ženama. A i retko kad neka žena priča o tome šta joj se zaista dešava u kući. Tako da sam ja godinama bila ta budala, koja je verovala da se to dešava samo nekim ljudima, tamo, negde daleko. I onda me je ćerkica slučajno udarila i povredila mi oko. Išla sam ulicom sa povezom preko glave, i u pogledima mnogih žena sam videla solidarnost, saosećanje. Tek tada sam shvatila, da se to ne dešava tamo negde, nego i u mojoj neposrednoj okolini. A svi prećute. Bilo je suludo, da me niko od tih žena, iako smo u dobrim odnosima, nije pitala, šta mi se desilo. Valjda nisu želele da me dovedu u neprijatnu, ponižavajuću situaciju. Bila je to strašna spoznaja za mene.
Mene su vaspitali, da budem samostalna, da odem ako ne želim da ostanem sa muškarcem koji mi više nije drag. Svaka žena može da postane žrtva partnerskog nasilja. Jednom. Jer svaka žena može pogrešno da proceni onog drugog. Ali ostajati u takvoj zajednici? Doći u situaciju da se više nemat gde, ne znate kako… Ne mislim da je rešenje da zlostavljača udarite tučkom u glavu, kao što je to uradila Stanka. To je već izraz krajnjeg bezizlaza. I naravno, u filmu je to veoma bitna scena. Ali poenta celog filma je da pojedinac shvati da nije dete, da odrasla osoba mora da preuzme odgovornost za sopstveni život, da je ona u svakom momentu „saučesnik” u sopstvenom životu, dešavale joj se dobre ili loše stvari.
Kako vam se čini film sada kada ste ga pogledali na velikom platnu, i da li je bilo – a da ste čuli – nekih zanimljivih i neočekivanih reakcija gledalaca na viđeno?
To je divan film, svi komentari koji su stigli do mene bili su sjajni.
Razgovarao: Đorđe Bajić
Naslovna fotografija: Srđan Pablo Doroški
