Šlager (2024)
Režija: Nevio Marasović
Zemlja: Hrvatska
Trajanje: 71 minut
Žanr: romantična drama, komedija
Uloge: Lana Barić, Janko Popović Volarić
Novi film hrvatskog reditelja Nevija Marasovića, „Šlager“, prikazan je sinoć u okviru glavnog takmičarskog programa 18. Festivala filmske režije LIFFE u Leskovcu. Reč je o efektnoj kamernoj, emotivnoj drami koja istražuje odnose, sećanja i sposobnost dvoje ljudi, bivših emotivnih partnera, da se suoče s onim što je nekad bilo ljubav, a sada je tek tišina i razumevanje.
U središtu priče su Sara, četrdesetogodišnja profesorka (glumi je Lana Barić, ovde primetno deglamurizovana), i njen bivši životni partner Niko (Janko Popović Volarić sa OGROMNOM bradom prošranom sedim). Nakon godina razdvojenosti, Sara dolazi na Nikov poziv/molbu na Bled kako bi zajedno radili na scenariju za njegov novi film. Taj proces ubrzo prerasta u introspektivno suočavanje sa starim ranama, potisnutim emocijama i neizgovorenim osećanjima.
Marasović, zajedno sa Barićevom i Popovićem Volarićem – koji su i koscenaristi (pošto je dobar deo dijaloga improvizovan) – gradi intiman, gotovo dokumentaristički prostor emocija. Film je sniman tokom pandemije, u hotelu na Bledu, gde je ekipa boravila svega četiri dana, s minimalnim tehničkim sredstvima, ali s potpunim fokusom na glumce i njihove odnose i uz prethodne detaljne i opsežne pripreme. Kao što sam već napisao, a treba istaći dijalozi su u velikoj meri improvizovani, što filmu daje svežinu i prirodnost.
Upravo ta spontanost čini „Šlager“ dostojanstvenim i promišljenim delom. To nije „veliki“ film po ambicijama, ali je veliki po iskrenosti. U njemu nema spektakla, samo dvoje ljudi koji pokušavaju da razumeju gde su pogrešili – i da li je to uopšte sada i važno. Muzika veoma podseća na Sufjana Stivensa, što se meni veoma dopalo, a na ključnom mestu „Šlagera“ se čuje pesma „Ne želim znati“ Novih fosila iz 1971, pre vremena Đurđice Barlović.
Film je premijerno prikazan kao otvaranje 71. Pulskog filmskog festivala, gde je već izazvao interesovanje zbog svoje minimalističke forme i emocionalne snage. U Leskovcu ga je publika imala priliku da vidi u prisustvu samog autora, koji je došao da razgovara s gledaocima nakon projekcije u LKC-u.
Marasović, poznat po filmovima „The Show Must Go On“, „Comic Sans“, „Goran“ i „Pamtim samo sretne dane“, i ovde ostaje dosledan sebi – čoveku koji ume da vidi tihu dramu između dvoje ljudi (sumnjičim da u postavci scenarija ima i puno toga autobiografskog – što odjavna špica i zahvalnica Sari A. i potvrđuje) i da od nje napravi čitav jedan svet. „Šlager“ je zato mali film s velikom emocijom. U vremenu kada mnogi jure spektakl, Marasović bira kamernost i u njoj pronalazi svoju istinu.
Đorđe Bajić
