Neke filmove pamtite po velikim dijalozima. Neke po nezaboravnim monolozima. A „Grad osvete“ (izvorno: Motor City) je jedan od onih retkih koji dokazuju da se mnogo toga može reći – ćutanjem. Potsi Ponsiroli snimio je gotovo nemi osvetnički triler koji se oslanja na slike, pokrete, muziku i atmosferu, podsećajući nas da je film pre svega vizuelna umetnost. Martin Skorseze bi za ovakvo ostvarenje verovatno upotrebio izraz pure cinema.
Radnja filma je smeštena u Detroit 1977. godine. Džon Miler, bivši rendžer koji je pokušao da ostavi nasilnu prošlost iza sebe, ostaje bez svega kada mu kriminalni bos preotme devojku Sofiju, a njega pošalje u zatvor. Po izlasku, kreće u krvavi obračun sa ljudima koji su mu uništili život. Premisa nije nova – priča o čoveku koji više nema šta da izgubi stara je koliko i vestern – ali Ponsiroli je pripoveda na način koji joj daje svežinu.
Najveća odlika filma jeste hrabrost da poverenje pokloni publici. Tokom gotovo čitavog trajanja čuje se svega nekoliko kratkih replika. Sve ostalo prepušteno je fotografiji Džona Matisijaka, sugestivnoj montaži i pažljivo odabranim muzičkim muzičkim numerama. Kamera govori više od reči, a Detroit kasnih sedamdesetih oživljava u svoj svojoj prljavoj, industrijskoj lepoti. Produkcijski dizajn je besprekoran, kostimi i scenografija uverljivi, a saundtrek – u kojem se smenjuju Fleetwood Mac, Donna Summer, Moody Blues, Bill Withers i drugi klasici – nije samo nostalgični ukras već važan deo pripovedanja.
U glavnoj ulozi Alen Ričson još jednom potvrđuje da nije slučajno postao jedna od najvećih akcionih TV zvezda današnjice zahvaljujući seriji „Ričer“. Njegov junak govori malo, ali fizičkom pojavom i govorom tela nosi gotovo čitav film. Ben Foster, Šejlin Vudli i Pablo Šrajber pružaju mu odličnu podršku, iako scenario svesno ne daje mnogo prostora za razrađivanje karaktera. Ovde su emocije sadržane u pogledima, pokretima i tišini.
Zanimljivo je da je u ranim fazama razvoja projekat menjao glumačku postavu gotovo kao na pokretnoj traci. Pominjala su se imena Nikolasa Kejdža, Džeralda Batlera, Džeremija Renera, Džejka Džilenhola, Dominika Kupera i Krisa Evansa, ali se ispostavilo da je izbor Ričsona bio pun pogodak. Njegova svedena gluma savršeno odgovara minimalističkom konceptu filma.
Ponsiroli, kome je ovo četvrti dugometražni film posle „Starog Henrija“ i „Pohlepnih ljudi“, od početka je insistirao da dijalog bude sveden na apsolutni minimum. To nije bio eksperiment radi eksperimenta, već osnovna ideja filma. „Grad osvete“ funkcioniše kao stilizovani omaž kriminalističkim filmovima sedamdesetih, ali bez pukog kopiranja njihovih obrazaca. Osećaju se uticaji Valtera Hila, Džona Bormana, pa čak i Melvila, ali Ponsiroli uspeva da zadrži sopstveni autorski glas.
Film je prošle godine bio u selekcijama i Venecijanskog i Međunarodnog filmskog festivala u Torontu, što dovoljno govori o poverenju koje je izazvao još pre premijere. I nije teško razumeti zašto. U vremenu kada mnogi akcioni filmovi pokušavaju da zatrpaju publiku beskrajnim objašnjenjima, „Grad osvete“ bira suprotan put. Veruje slici.
Naravno, nije sve idealno. U poslednjoj trećini film pomalo gubi zamah, a pojedini zapleti mogli su biti razrađeniji. Neki gledaoci će možda poželeti više dijaloga ili dublje psihološke portrete likova. Ali Ponsiroli očigledno nije želeo takav film. Njega zanima ritam, atmosfera i osećaj, a ne verbalna analiza.
„Grad osvete“ je veliko osveženje na repertoaru. To je elegantan, stilizovan i samouveren akcioni triler koji pokazuje da se i u 2026. godini može snimiti film koji publiku osvaja prvenstveno filmskim sredstvima. Ako volite osvetničke priče, sedamdesete i autore koji imaju hrabrosti da ćute kada svi drugi govore, ovo je ostvarenje koje vredi potražiti. Ponekad je pet rečenica sasvim dovoljno za film od sto minuta. Kada su slike ovako dobre, i manje od toga.
Đorđe Bajić
