Marija Cerovina (Jovana Stojiljković) živi na periferiji Beograda sa ocem Draganom (Ljubomir Bandović), mačkom Milom i kokoškama, skrhana gubitkom majke i zarobljena u siromaštvu iz kojeg ne vidi, a možda ni ne traži izlaz. Otac i najbolja prijateljica Nevena (Anđela Jovanović) njena su glavna podrška, ali primetno je da se Marija sklanja od svega, istovremeno u sebi gušeći potrebu za ljubavlju i seksom. A onda se sve okreće naglavačke kada u njen život uđu maćeha Suzana (Nataša Ninković) i njene dve ćerke, Sofija i Elizabeta (Milica Tomašević i Nikolina Spasić).
Debitantski film Maje Miloš, „Klip“, nakon trijumfa u Roterdamu, obišao je vodeće svetske festivale, od Toronta i San Sebastijana do Minhena, Karlovih Vari i Buenos Ajresa, i mladoj autorski doneo međunarodnu afirmaciju. Čekanje na drugi film zato je bilo neuobičajeno dugo. Ali se isplatilo. „Pukotina u ledu“ predstavlja zreliju i narativno ambiciozniju Maju Miloš. Autorka i dalje voli da provocira. I u novom filmu ima eksplicitnih prizora, s tim što realistički ključ ovde nije dosledan kao u prvencu. Film se nadovezuje na neke od tema „Klipa“, pre svega na položaj mlade žene u svetu punom nerazumevanja i opasnosti, ali ih istovremeno pomera u drugačiji, bajkoviti registar.
Narativni okvir „Pukotine u ledu“ je preuzet iz „Pepeljuge“. Nije slučajnost što su bajke uglavnom smeštene u neku neodređenu, daleku prošlost, jer se bajkovito i savremeno ne rimuju baš najbolje. Klizav je to teren. „Pukotina u ledu“ mogla je lako da propadne kroz šav između realnog i fantazijskog, ali se to, srećom, nije dogodilo. Maja Miloš sigurno vodi priču i postepeno uvodi gledaoce u svet svoje junakinje.
Bajkoviti sloj dodatno je naglašen scenama Marijinih snova, koji su u početku puni simbola sputane seksualnosti, a kako priča odmiče postaju sve smeliji, bizarniji i emancipatorskiji. Granice između sna i jave često su nevidljive i zamagljene, pa gledalac mora da bude na oprezu kako bi uočio trenutak u kojem stvarnost počinje da klizi u oniričko.
Nakon što Draganov kamion izgori, porodica se suočava sa velikim finansijskim problemima. Marija je tada, htela-ne htela, primorana da promeni život, a paradoks je u tome što je upravo Suzana, proračunata žena kojoj nikada nije dosta novca, jedna od osoba koje je guraju u taj novi svet, nesvesno joj čineći uslugu. Ali u životu retko šta ide lako. Za srećan kraj valja se izboriti. Nevena nalazi Mariji posao u auto-perionici, a potom njih dve počinju da rade i kao promoterke na različitim događajima, da bi na kraju počele da rade kao plesačice u klubu.
Finansijska nužda devojke uvodi u okruženje u kojem je žensko telo roba, a seksualnost valuta. I dok Neveni to odgovara, ili bar izgleda da joj odgovara, Marija se u svemu tome teško snalazi. Klizanje počinje da trpi, jer led zamenjuje kudikamo unosniji ples oko šipke. Oko nje se sada vrzmaju raznorazni muškarci, a među njima i jedan potencijalni princ – mladi biznismen Luka Ćuk (Marko Grabež), koji počinje da se interesuje za Mariju. I tu dolazi do nove tačke preokreta. Zahvaljujući Luki, Marija konačno počinje da otkriva svoju dugo potiskivanu seksualnost.
Imajući sve navedeno u vidu, a posebno odnos Marije i Luke, poređenja sa „Anorom“ Šona Bejkera neizbežna su. Oba filma govore o mladoj ženi koja ulazi u svet novca, seksa i društvene nejednakosti, a bajkoviti obrazac ljubavi i potencijalnog klasnog uspona prisutan je u oba ostvarenja. Međutim, treba imati u vidu da je „Pukotina u ledu“ snimana 2022. godine, pre „Anore“. Postprodukcija srpskog filma potrajala je zbog zahtevnih vizuelnih efekata, a u međuvremenu je Bejkerov film prikazan, osvojio Zlatnu palmu u Kanu i potom trijumfovao i na dodeli Oskara. Dakle, ovde ne može biti reči o kopiranju, iako sličnosti postoje i sasvim je razumljivo što će ih gledaoci uočiti.
Zanimljivo je i vredno pomena da je „Pukotina u ledu“ komunikativnija od „Klipa“, pitkija i pristupačnija široj publici. Opet, Miloš ostaje verna svojoj poetici. Seks je simuliran, uz pomoć protetike za koju je bio zadužen majstor za specijalne efekte Sendi Kumalakanta, ali jeste na mahove veoma eksplicitan i to će pojedine gledaoce odbiti. Ipak, umetničko pokriće za takav postupak postoji. Maja Miloš u novom filmu, čak i direktnije nego u prvom, radi na detabuizaciji seksualnog čina. Seks je lep, seks je uzbudljiv, a može biti i veoma nežan kada u njemu ima ljubavi. Miloš se bavi i njegovim naličjem, s tim što u ovom filmu težište nije na toj mračnoj strani. „Pukotina u ledu“ je ipak bajka. Bajka za odrasle sa simuliranom ejakulacijom, ali ipak i dalje – bajka.
Prema rečima Maje Miloš, njen novi film preispituje vrednosti koje nam bajke usađuju od detinjstva – dobrotu, ljubav i prihvatanje sebe. Rediteljka posebno insistira na drugačijem čitanju „Pepeljuge“. Prema njenom tumačenju, princ ne bi trebalo da bude muškarac koji rešava sve probleme junakinje, već osoba čija ljubav Pepeljugi daje snagu da prihvati samu sebe. To je izuzetno zanimljiva ideja, ali i jedan od paradoksa filma. „Pukotina u ledu“ pokušava da „Pepeljugu“ oslobodi njenih tradicionalnih rodnih obrazaca, ali istovremeno zadržava njene osnovne dramaturške datosti. Zbog toga su pojedini likovi namerno jednodimenzionalni. Određene neravnine u narativu zato postoje – pre svega nedovoljna motivisanost Suzane i njenih ćerki, kao i još neki aspekti o kojima ne bi trebalo pisati u filmskom prikazu kako se ne bi pokvarilo gledalačko iskustvo – ali sve to je, na određeni način, neophodno kako bi bajka i dalje ostala bajka. Jer u bajci postoje datosti. Tačno se zna kako se ponaša maćeha, kako princ, a kako Pepeljuga. Sa tom svešću je, očigledno, pisan i scenario.
Uz rediteljkinu viziju, bez koje ovog filma ne bi ni bilo, „Pukotina u ledu“ najupečatljivija je zbog svoje glavne junakinje. Ženski likovi i dalje retko nose srpske filmove i često su skrajnuti, pa je zato odlično videti ostvarenje u kojem žene vode glavnu reč. Jovana Stojiljković nosi film gotovo bez predaha i uspeva da Mariju učini istovremeno krhkom i snažnom, sputanom i slobodnom. To je posebno važno jer je Marija prisutna u gotovo svakom kadru i predstavlja emocionalni centar čitave priče. Njena interpretacija nije ostala nezapažena: Stojiljković je za ulogu Marije osvojila nagradu „Carica Teodora“ za najbolju glavnu žensku ulogu na ovogodišnjem Niškom filmskom festivalu.
I zato je važno što je „Pukotina u ledu“ konačno stigla pred domaću publiku. Posle svetske premijere na Sarajevo Film Festivalu, projekcija u Herceg Novom i Nišu, film je od 17. septembra u redovnoj bioskopskoj distribuciji u Srbiji i Crnoj Gori. Dakle, ovo više nije samo festivalski film o kojem se govori – sada je pred gledaocima, u mraku bioskopske sale, tamo gde će njegova kombinacija bajke, seksualnosti, drame i provokacije konačno biti stavljena na pravi test.
U domaćoj kinematografiji koja se često kreće sigurnim i dobro utabanim stazama, Maja Miloš snimila je film koji rizikuje. Film koji želi da provocira i prodrma, ali i da bude nežan; da govori o seksu, a da ga ne svodi samo na provokaciju i eksploataciju; da se služi bajkom kako bi progovorio o vrlo stvarnim stvarima. A uz sve to, „Pukotina u ledu“ uspeva da nam vrati nešto što smo možda, pomalo, i zaboravili: veru da je srećan kraj ipak moguć. Jer, ponekad je dovoljno samo skupiti hrabrost, odbaciti ono što nas sputava – i poleteti. Čak i kada je led pod klizaljkama napukao.
Đorđe Bajić
