Марија Церовина (Јована Стојиљковић) живи на периферији Београда са оцем Драганом (Љубомир Бандовић), мачком Милом и кокошкама, скрхана губитком мајке и заробљена у сиромаштву из којег не види, а можда ни не тражи излаз. Отац и најбоља пријатељица Невена (Анђела Јовановић) њена су главна подршка, али приметно је да се Марија склања од свега, истовремено у себи гушећи потребу за љубављу и сексом. А онда се све окреће наглавачке када у њен живот уђу маћеха Сузана (Наташа Нинковић) и њене две ћерке, Софија и Елизабета (Милица Томашевић и Николина Спасић).
Дебитантски филм Маје Милош, „Клип“, након тријумфа у Ротердаму, обишао је водеће светске фестивале, од Торонта и Сан Себастијана до Минхена, Карлових Вари и Буенос Ајреса, и младој ауторски донео међународну афирмацију. Чекање на други филм зато је било неуобичајено дуго. Али се исплатило. „Пукотина у леду“ представља зрелију и наративно амбициознију Мају Милош. Ауторка и даље воли да провоцира. И у новом филму има експлицитних призора, с тим што реалистички кључ овде није доследан као у првенцу. Филм се надовезује на неке од тема „Клипа“, пре свега на положај младе жене у свету пуном неразумевања и опасности, али их истовремено помера у другачији, бајковити регистар.
Наративни оквир „Пукотине у леду“ је преузет из „Пепељуге“. Није случајност што су бајке углавном смештене у неку неодређену, далеку прошлост, јер се бајковито и савремено не римују баш најбоље. Клизав је то терен. „Пукотина у леду“ могла је лако да пропадне кроз шав између реалног и фантазијског, али се то, срећом, није догодило. Маја Милош сигурно води причу и постепено уводи гледаоце у свет своје јунакиње.
Бајковити слој додатно је наглашен сценама Маријиних снова, који су у почетку пуни симбола спутане сексуалности, а како прича одмиче постају све смелији, бизарнији и еманципаторскији. Границе између сна и јаве често су невидљиве и замагљене, па гледалац мора да буде на опрезу како би уочио тренутак у којем стварност почиње да клизи у ониричко.
Након што Драганов камион изгори, породица се суочава са великим финансијским проблемима. Марија је тада, хтела-не хтела, приморана да промени живот, а парадокс је у томе што је управо Сузана, прорачуната жена којој никада није доста новца, једна од особа које је гурају у тај нови свет, несвесно јој чинећи услугу. Али у животу ретко шта иде лако. За срећан крај ваља се изборити. Невена налази Марији посао у ауто-перионици, а потом њих две почињу да раде и као промотерке на различитим догађајима, да би на крају почеле да раде као плесачице у клубу.
Финансијска нужда девојке уводи у окружење у којем је женско тело роба, а сексуалност валута. И док Невени то одговара, или бар изгледа да јој одговара, Марија се у свему томе тешко сналази. Клизање почиње да трпи, јер лед замењује кудикамо уноснији плес око шипке. Око ње се сада врзмају разноразни мушкарци, а међу њима и један потенцијални принц – млади бизнисмен Лука Ћук (Марко Грабеж), који почиње да се интересује за Марију. И ту долази до нове тачке преокрета. Захваљујући Луки, Марија коначно почиње да открива своју дуго потискивану сексуалност.
Имајући све наведено у виду, а посебно однос Марије и Луке, поређења са „Анором“ Шона Бејкера неизбежна су. Оба филма говоре о младој жени која улази у свет новца, секса и друштвене неједнакости, а бајковити образац љубави и потенцијалног класног успона присутан је у оба остварења. Међутим, треба имати у виду да је „Пукотина у леду“ снимана 2022. године, пре „Аноре“. Постпродукција српског филма потрајала је због захтевних визуелних ефеката, а у међувремену је Бејкеров филм приказан, освојио Златну палму у Кану и потом тријумфовао и на додели Оскара. Дакле, овде не може бити речи о копирању, иако сличности постоје и сасвим је разумљиво што ће их гледаоци уочити.
Занимљиво је и вредно помена да је „Пукотина у леду“ комуникативнија од „Клипа“, питкија и приступачнија широј публици. Опет, Милош остаје верна својој поетици. Секс је симулиран, уз помоћ протетике за коју је био задужен мајстор за специјалне ефекте Сенди Кумалаканта, али јесте на махове веома експлицитан и то ће поједине гледаоце одбити. Ипак, уметничко покриће за такав поступак постоји. Маја Милош у новом филму, чак и директније него у првом, ради на детабуизацији сексуалног чина. Секс је леп, секс је узбудљив, а може бити и веома нежан када у њему има љубави. Милош се бави и његовим наличјем, с тим што у овом филму тежиште није на тој мрачној страни. „Пукотина у леду“ је ипак бајка. Бајка за одрасле са симулираном ејакулацијом, али ипак и даље – бајка.
Према речима Маје Милош, њен нови филм преиспитује вредности које нам бајке усађују од детињства – доброту, љубав и прихватање себе. Редитељка посебно инсистира на другачијем читању „Пепељуге“. Према њеном тумачењу, принц не би требало да буде мушкарац који решава све проблеме јунакиње, већ особа чија љубав Пепељуги даје снагу да прихвати саму себе. То је изузетно занимљива идеја, али и један од парадокса филма. „Пукотина у леду“ покушава да „Пепељугу“ ослободи њених традиционалних родних образаца, али истовремено задржава њене основне драматуршке датости. Због тога су поједини ликови намерно једнодимензионални. Одређене неравнине у наративу зато постоје – пре свега недовољна мотивисаност Сузане и њених ћерки, као и још неки аспекти о којима не би требало писати у филмском приказу како се не би покварило гледалачко искуство – али све то је, на одређени начин, неопходно како би бајка и даље остала бајка. Јер у бајци постоје датости. Тачно се зна како се понаша маћеха, како принц, а како Пепељуга. Са том свешћу је, очигледно, писан и сценарио.
Уз редитељкину визију, без које овог филма не би ни било, „Пукотина у леду“ најупечатљивија је због своје главне јунакиње. Женски ликови и даље ретко носе српске филмове и често су скрајнути, па је зато одлично видети остварење у којем жене воде главну реч. Јована Стојиљковић носи филм готово без предаха и успева да Марију учини истовремено крхком и снажном, спутаном и слободном. То је посебно важно јер је Марија присутна у готово сваком кадру и представља емоционални центар читаве приче. Њена интерпретација није остала незапажена: Стојиљковић је за улогу Марије освојила награду „Царица Теодора“ за најбољу главну женску улогу на овогодишњем Нишком филмском фестивалу.
И зато је важно што је „Пукотина у леду“ коначно стигла пред домаћу публику. После светске премијере на Сарајево Филм Фестивалу, пројекција у Херцег Новом и Нишу, филм је од 17. септембра у редовној биоскопској дистрибуцији у Србији и Црној Гори. Дакле, ово више није само фестивалски филм о којем се говори – сада је пред гледаоцима, у мраку биоскопске сале, тамо где ће његова комбинација бајке, сексуалности, драме и провокације коначно бити стављена на прави тест.
У домаћој кинематографији која се често креће сигурним и добро утабаним стазама, Маја Милош снимила је филм који ризикује. Филм који жели да провоцира и продрма, али и да буде нежан; да говори о сексу, а да га не своди само на провокацију и експлоатацију; да се служи бајком како би проговорио о врло стварним стварима. А уз све то, „Пукотина у леду“ успева да нам врати нешто што смо можда, помало, и заборавили: веру да је срећан крај ипак могућ. Јер, понекад је довољно само скупити храброст, одбацити оно што нас спутава – и полетети. Чак и када је лед под клизаљкама напукао.
Ђорђе Бајић
