Horor publika spada među najzahtevnije, ali i najkontradiktornije bioskopske gledaoce. Kada autori pokušaju da promene ustaljenu formulu, optužuju ih da su izdali duh originala. Kada ostanu verni onome što je serijal učinilo kultnim, dočekaju ih primedbe o kreativnoj iscrpljenosti i recikliranju starih ideja. Upravo između te dve krajnosti našao se i „Zli mrtvi: Spaljivanje“ (Evil Dead Burn), šesti film kultne franšize koju je Sem Rejmi pokrenuo još davne 1981. godine. Istina je, međutim, daleko jednostavnija od rasprava koje će se neminovno povesti među fanovima. „Spaljivanje“ nije revolucionaran film, niti pokušava da promeni pravila igre. Ono što jeste – to je izuzetno siguran, energičan i sasvim dostojan nastavak serijala koji odlično razume šta publika očekuje kada kupi kartu za novi Evil Dead.
Za režiju angažovan je Sebastijan Vaniček, jedan od najzanimljivijih novih autora koji je iz francuske žanrovske produkcije stigao u Holivud. Preporučio se odličnim hororom „Zaraza“ (Vermine), filmom koji je pokazao da odlično vlada ritmom, atmosferom i napetošću – kvalitetima zbog kojih mu je Sem Rejmi poverio jedan od najvažnijih savremenih horor serijala. Scenarista Floran Bernard, Vaničekov saradnik upravo na „Zarazi“, ponovo je uz njega, pa je bilo logično očekivati da će njih dvojica pokušati da prenesu deo energije tog filma i u svet „Zlih mrtvih“. Francuski pečat oseća se i u glumačkoj podeli. Glavnu ulogu tumači Suela Jakub, koju je domaća publika nedavno mogla da vidi u crnohumornoj komediji „Žene sa balkona“, dok mlađu postavu predvode Lusijen Bjukenen, poznata iz serija „Noćni agent“, „Ratni poglavica“ i „Nove legende o Majmunu“, kao i Hanter Doan, koga publika prepoznaje po ulogama u hitovima „Sreda“ i „Vaša visosti“.
Da je Vaniček bio pravi izbor, potvrđuje i činjenica da ga je lično Sem Rejmi pozvao da preuzme režiju nakon što ga je oduševila „Zaraza“. Rejmi je i ovoga puta ostao u ulozi producenta, budno pazeći da novi nastavak sačuva identitet franšize koju je pokrenuo još 1981. godine. Film pritom ne zaboravlja svoje korene – u jednom kadru može se primetiti fotografija Brusa Kembela, nezaboravnog Eša Vilijamsa i zaštitnog lica originalne trilogije, što predstavlja simpatičan omaž glumcu bez kojeg je istoriju „Zlih mrtvih“ gotovo nemoguće zamisliti.
Vaniček ne pokušava da izmisli toplu vodu. Njegov film ne zanima psihološka razrada likova niti filozofiranje o prirodi zla. I iskreno, kome bi to uopšte nedostajalo u jednom „Zlom mrtvacu“? Ova franšiza nikada nije živela od kompleksnih karaktera ili dubokih dijaloga, već od napetosti, grozničavog ritma, inventivno režiranih scena nasilja i neprekidnog osećaja da je katastrofa iza svakog ugla. Upravo u tim segmentima „Spaljivanje“ briljira. Vaniček strpljivo gradi atmosferu, a kada horor konačno eksplodira, ne povlači ručnu. Napadi su brutalni, ubistva maštovito osmišljena, a krv lije u količinama koje će obradovati svakog poklonika franšize. Pritom, nasilje nikada ne deluje kao samo sebi svrha, već kao logičan nastavak estetike koju su Rejmi i njegovi naslednici gradili više od četiri decenije.
Veliki adut filma predstavlja i vizuelni identitet. Fotografija je upečatljiva, kadar promišljen, a praktični i digitalni efekti skladno se dopunjuju. U vremenu kada mnogi horori preteruju sa kompjuterskim trikovima, „Spaljivanje“ uspeva da zadrži sirovu, gotovo opipljivu fizičnost po kojoj su „Zli mrtvi“ oduvek bili prepoznatljivi. Posebno je pohvalno što film ne robuje nostalgiji. Veze sa prethodnim nastavcima postoje, ali nisu nametljive niti služe pukom podilaženju fanovima. One funkcionišu kao nagrada onima koji serijal prate decenijama, dok će novi gledaoci bez problema pratiti priču i bez enciklopedijskog poznavanja mitologije Necronomicona. Glumačka ekipa korektno obavlja svoj deo posla, dajući likovima dovoljno karaktera da nam bude stalo do njihove sudbine, što je u ovakvom tipu filma sasvim dovoljno.
Da li će „Zli mrtvi: Spaljivanje“ promeniti istoriju horora? Naravno da neće. Ali posle šest filmova i tri sezone televizijske serije bilo bi i pomalo naivno očekivati da franšiza iznova otkrije samu sebe. Mnogo je važnije to što novi nastavak uspeva da sačuva identitet serijala, a istovremeno donese dovoljno svežine da deluje kao film svog vremena. A to nije mala stvar. U eri u kojoj se nastavci često snimaju po automatizmu, „Zli mrtvi: Spaljivanje“ pokazuje da se i dobro poznata formula može iskoristiti pametno, samouvereno i sa mnogo zanatskog umeća. Rezultat možda nije remek-delo, ali jeste jedan od onih horora zbog kojih se svetla u bioskopskoj sali pale uz zadovoljni osmeh ljubitelja žanra – i poneki nervozni pogled preko ramena na putu kući.
Đorđe Bajić
