Прошлог четвртка, 14. априла, део биоскопских репертоара овдашњих биоскопа дискретно, како то обично и бива и како приличи филмовима тог соја и профила, постао је и један од најграђиванијих француских филмова у години за нама, филм „Мајко мила“, а, када гаспогледате, схватићете да га је, на сву срећу, дочекала сасвим заслужена судбина.
Испрва чини се да је реч о, додуше, како се испостави и већ након одгледаних првих петнаестак минута, здравом и правом примеру младог филма изразито натуралистичке феле, по питању тона, односно, смештеном на самој размеђи драме и комедија. Имајући у виду тај недвосмислен му реалистички оквир и јасне обрисе социјалне драме, у смислу аналогије пада на памет да би стилску претечу и у случају овог филма могли изнаћи у и даље живој баштини британског синеасте Кена Лоуча, али, вероватно на одушевљење бројних филмофила, сценаристкиња и редитељка Луиз Курвоазје је одлучила да овај свој првенац дугог метра, мимо тог очигледног веризма, ипак позиционира на тачки шармантне и лахорасте приче о одрастању, којој, пак, нимало не мањка озбиљњих тонова и мотива. Одабрана мустра овде је циљано крајње једноставна – ово је прича о трансформативним искуствима у младим/нежним годинама, односно, о доласку до оне тачке са које се довољно јасно виде изазови, муке, а можда и слатке и довољно учестале сласти живота одраслих. Кроз причу о енергичном и немирном младићу који, након што са маленом сестром, остане и без другог родитеља, креће у хитро и вратоломно изналажење пречица ка брзопотезној заради, а све то у свету млекара и сираџија у француској забити, Курвоазије је изаткала у великој мери типску, али, на другој страни, и свакако ефектно и особену повест о изнуђеном и одрастању, назовимо то тако, „на 45 обртаја“, а да је све то постигла строго се придржавајући реалистичког оквира и приступа, успевши да, са друге стране, гледаоце-намернике дарује и довољно убедљивом илузијом сноволикости у приказу топлог лета током ког мора да се брзо дела и крене свету одраслих у походе.
„Мајко мила“ је, уз све остало, и љупка спрдња на подтему акумулације порвобитног капитала, што је доминатно англосаксонски мит и мотив, а с тим донекле у вези може се изрећи и суд да је овај филм, премда и језички и контекстуално, а и идејно до своје сржи француски, а онда и европски, пример како се опробане формуле филмске нарације из америчког (независног) филма складно могу пресадити и у кинематографско окружење с ове стране Атлантика. Напросто, овде имамо забавну и духовиту, а у друштвеном и економском смислу јетрку и истинољубиву причу, ношену неоспорно шармантним ликова у довоиљно занимљивој и животној ситтуацији коју је лако разумети и са којом је доста брзо могуће помно се саосећати. А све то је спроведено у дело уз помоћ, да се послужимо и овдашњим референцама, жилниковског приступа – где су у играној структури у маниру естетизованог документаризма све улоге, од прве до последње, одиграли натуршчици.
Зоран Јанковић
Изворни наслов: Вингт Диеуx / Холy Цоw
Редитељка: Лоуисе Цоурвоисиер
Сценарио: Тхéо Абадие, Лоуисе Цоурвоисиер, Марциа Романо
Директор фотографије: Елио Балезеауx
Улоге: Цлéмент Фавреау, Маиwене Бартхелемy, Димитри Баудрy, Матхис Бернард, Исабелле Цоурајео
Жанр: комедија / драма / прича о одрастању
Трајање: 92 минута
Дистрибутер: МЦФ Мегацом Филм
Почетак биоскопског приказивања: 17. април 2025. године
Где се приказује: МТС дворана и у биоскопима широм Србије
Синопсис: Осамнаестогодишњи Тотон проводи време посећујући журке и пијући заједно са својим пирјатељима, све док га стварност не сустигне. Приморан је да се брине о својој седмогодишњој сестри и да зарађује за живот. Решен је да направи најбољи Конте сир у региону, онај који би му донео златну медаљу на такмичењу, као и велики новац.
Ова комична драма је светску премијеру имала у званичном програму „Известан поглед“ свакако виђеног Канског филмског фестивала, што је без даљњег важна препорука и референца. Том приликом филм „Мајко мила“ је добио Награду младих, а потом се наставио успешан фестивалски поход овог остварења – узео је учешће на такође значајним филмским фештама у Ваљадолиду, Бунос Аиресу, Тромсу, Јерусалему…, а годину за нама завршио је са три номинације за награде Лимијер (освјена су тада две – за најбољи први филм и за глумца који највише обећава) и четири номинација за француску националну филмску награду Цезар („Мајко мила“ је том приликом овенчан одличјима за најбљи први филм и за најбоље женско откриће). И важан податак (за разумевања стила и ауторског приступа) – у овом филму глуме само непрофесионални глумци, односно, натуршчици.
Зоран Јанковић
