Reditelj i scanarista Ido Fluk ispričao je u svom film priču o nastanku jednog od najpoznatijih džez albuma svih vremena – legendarnog „Kelnskog koncerta“ Kita Džareta. Umesto da snimi još jednu sterilnu biografiju velikog umetnika, reditelj pravi možda i pametniji izbor: u centar pažnje stavlja osobu bez koje tog albuma verovatno nikada ne bi ni bilo. To je Vera Brandes, osamnaestogodišnja organizatorka koncerata koja je, uprkos roditeljima, promoterima, birokratiji, lošoj organizaciji i praktično celom univerzumu, rešila da dovede Džareta u Keln.
Najveća vrednost filma jeste način na koji je postavljen. Fluk ne gubi vreme na nepotrebna objašnjenja i uvodna razvlačenja. Već posle nekoliko minuta navijate za Veru kao da gledate finale svetskog prvenstva u fudbalu. Film ima odličan ritam upravo zato što čvrsto ostaje uz svoju junakinju, a svaka nova prepreka samo povećava tenziju. Znamo kako će se priča završiti – album postoji već više od pola veka – ali put do tog ishoda napet je gotovo kao dobar triler.
Ogroman deo zasluga za utisak koji film ostavlja pripada izvanrednoj Mali Emde, koja Veru igra bez imalo lažne heroizacije. Njena junakinja je tvrdoglava, impulsivna, ponekad naivna, ali toliko zarazno uporna da joj je nemoguće odoleti. U nekoliko scena smeštenih na rane dvehiljadite, priču preuzima odlična Suzan Volf, koja donosi zreliju Veru bez narušavanja kontinuiteta lika.
Naravno, Fluk povremeno zastane da publici održi kratki kurs iz istorije džeza, preko američkog muzičkog kritičara Majkla Votsa, ili da nas bolje upozna sa Kitom Džaretom. Ti delovi nisu podjednako uzbudljivi kao Verina borba sa svetom koji joj stalno govori „ne“, ali su dovoljno elegantno uklopljeni da ne uspore film. Džon Magaro veoma ubedljivo igra Džareta kao čoveka kome je muzika daleko važnija od svega što je okružuje – uključujući i publiku.
Ono što posebno prija jeste činjenica da film nikada ne pokušava da od Džareta napravi rok zvezdu niti od Vere superheroinu. Današnji biografski filmovi često pate od želje da svoje junake pretvore u mitske figure. „Keln ’75“ radi upravo suprotno. Pokazuje da istoriju ponekad menjaju tvrdoglavi ljudi koji jednostavno odbijaju da odustanu. Završnica nosi dodatnu emocionalnu težinu zahvaljujući kratkom pojavljivanju prave Vere Brandes. To nije jeftin trik za izazivanje suza, već lep podsetnik da je gotovo neverovatna priča koju smo upravo odgledali zaista istinita.
Na kraju, najveći kompliment koji se može dati filmu „Keln ’75“ jeste to što ćete po izlasku iz bioskopa gotovo sigurno poželeti da ponovo poslušate „Kelnski koncert“ Kita Džareta. Malo koji film uspe da vas tako neposredno vrati umetničkom delu o kojem govori. A da priča o ovom legendarnom nastupu ni posle pola veka nije izgubila na snazi potvrđuje i činjenica da će, povodom pedesetogodišnjice albuma, krajem prošle godine, pijanistički duo LP Duo, koji čine Sonja Lončar i Andrija Pavlović, izveli „Kelnski koncert“ u Novom Sadu i Beogradu. Film nas podseća da velika umetnost često nastaje na ivici propasti, a da su ponekad dovoljni jedna uporna devojka, jedan tvrdoglavi pijanista i jedna sudbonosna noć da nastane delo koje će nadživeti generacije.
Nije potrebno da volite džez kako biste zavoleli film „Keln ’75“. Dovoljno je da cenite dobre filmove o ljudima koji odbijaju da prihvate da je nešto nemoguće. A takvih nikada nije bilo baš mnogo. Ovaj zaista odličan film je u Srbiji prikazan na Gete festu, a potom i u Art bioskopu na terasi Kolarčeve zadužbine, gde je još jednom potvrdio da nadahnjujuća istinita priča ne mora da bude zatrpana patetikom da bi pogodila u metu.
Đorđe Bajić
