Film „Videoteka“ Luke Bursaća se od 25. aprila 2024. godine našao u ograničenoj bioskopskoj distribuciji. Autorsku integralnu verziju (tzv. director’s cut) možete pogledati u beogradskim bioskopima MTS dvorana i Takvud Cineplexx (119 minuta), dok se u ostalim prikazuje skraćena verzija ovog filma (92 minuta).
Glavne uloge su poverene svestranom Relji Popoviću, Igoru Benčini i mladom Đorđu Kadijeviću, uz podršku rumunskog glumca Bogdana Farkaša. Pored naveden četvorice, u filmu glumi još četrdeset glumaca, a među njima Miona Marković, Tamara Isailović, Zoran Cvijanović, Jovan Jovanović, Miša Samolov, Jovana Belović, Petar Zekavica, Vahid Džanković, Alisa Lacko…
Kako se rodila ideja za „Videoteku“ i zašto si se opredelio baš za formu omnibusa?
Inspirisali su me kultni omnibusi kao što je „Creepshow“ Džordža Romera kao i serijali „Priče iz grobnice“ i „Zona sumraka“. Postoji nešto inheretno zastrašujuće i pop kulturno u omnibus formatu koji je često vezan za horor i misteriju. On je za mene po prirodi stvari anahron i pomalo kemp, vezuje me za detinjstvo i za video kasete. Za tajnovite prostore video klubova u kojima sam provodio vreme kao dečak i koji su duboko urezani u moju podsvest. Omnibus otvara mogućnost za tematsku širinu i potencira pouku kao strašne priče ispred ognjišta. Inicijalno sam „Videoteku“ zamislio kao zajednički rad više autora i bez obzira na to što sam na kraju ostao sam, odlučio sam da zadržim taj fragmentarni format i da sva tri (zapravo četri) filma režiram tako kao da su u pitanju različiti reditelji.
Kako je došlo do toga da u filmu glume Relja Popović, Igor Benčina, Bogdan Farkaš i Đorđe Kadijević? Šta ih je preporučilo da baš njih odabereš za nosioce svojih priča?
S obzirom da sam imao taj luksuz i prokletstvo da zapravo snimam četiri filma sa četiri glavna junaka, imao sam vremena da se temeljno pozabavim glumcima. Đorđe Kadijević se pojavio na jednom od kastinga i odmah me je osvojio svojom oštrinom i autentičnom suzdržanom drskošću, koja je tako falila drugim mladim glumcima. Đorđe je jedna sjajna glumačka pojava u sazrevanju i mislim da mu se smeši sjajna budućnost. Relja Popović je prvobitno trebalo da odigra jednu mnogo manju epizodnu ulogu, ali sam na njegovo insistiranje odlučio da ga probam za ulogu Saleta, momka iz predgrađa koji mašta o boljem životu. I upravo to je ono što je „Videoteku“ pretvorilo u jednu višeslojnu meta bajku i odredilo je kao urbani film kojih kod nas više nema . Čini mi se da je Relja svojom igrom uspeo da osujeti sve one stereotipizacije i etikete koje bi ljudi olako dodelili osobi njegove popularnosti. Svojom pojavom i glumačkim izborima lik Saleta, čoveka koji želi više ali pada sve dublje, Relja je pretvorio u jedan tragičan arhetip, koji je autohtono balkanski. Posle njega još jedan beogradski glumac Igor Benčina, za mene u istom košu sa velikanima kao što su Gagi Nikolić i Bata Živojinović, u ulozi strogog majdanpečkog pandura Manuela rastrzanog između dužnosti i osećanja. Benčinin Manuel je gord i osećajan, grub ali pravdoljubiv, ponekad smešan u svojoj autoritarnosti ponekad opasan i muževan pun kontradiktornosti hoda po tankoj liniji emotivnih tananosti kao i Igor Benčina koji je kao što sam već rekao bar za mene najtaletovaniji glumac svoje generacije i neko koga bi trebalo zaštiti kao nacionalno dobro.
Svaki segment filma je snimam drugačijom tehnologijom što dodatno utiče na stil i vizualnost filma.Da li možeš da mi ispričaš nešto više o saradnji sa direktorom fotografije Lazarom Bogdanovićem?
Hteo sam oko sebe jaku kreativnu ekipu, tako da sam uglavnom birao saradnike koji dolaze iz sveta advertajzinga i muzičkih spotova gde je vizualni i stilski aspekt važniji od narativnog, gde su pravila stroža a budžeti veći. U tom smislu ovo je bio izuzetno ambiciozan i zahtevan projekat za uslove srpskog filma. U to se uklapa i moj izbor direktora fotografije Lazara Bogdanovića kojem je ovo debitantski film. Čini mi se da je Laza svojim iskustvom i tehničkom preciznošću podigao „Videoteku“ na jedan viši nivo, a i naša kreativna tenzija nastala iz borbe dve filmske sile koje čini mi se određuju Videoteku u nekom zdravom balansu a to su stil i narativ.
Na koji način bi žanrovski opisao svoj novi film? Posebno me zanimaju elementi fantastike i horora koji su veoma uočljivi. Odakle si sve crpeo nadahnuće i kako gledaš na savremenu svetsku žanrovsku ponudu?
„Videoteka“ je jedna misterija sa elementima horora i ako smem da kažem dozom balkanskog magičnog realizma. Voleo bih da ga publika doživi kao alegoriju, da uživa u njegovom stilu i atmosferi, da manje misli a više oseća. Američka kinematografija je i dalje najživahnija po tom pitanju, čini mi se da se u savremenom američkom horor filmu otvara sve više prostora za stilske igrarije i novitete. Tome doprinose i nove tehnologije, ali horor je danas izraženo postmoderan i psihološki, nezavisno od toga da li je repertoarski kao poslednji „Evil Dead“ ili više u niši autorskog kao „Beau is Afraid“. S obzirom na trenutak u kom se čovečanstvo nalazi mislim da nas očekuje renesansa horor žanra.
Gde vidiš sebe u godinama koje dolaze? Kakve bi filmove želeo da snimaš?
Završavam scenario jednog erotskog trilera u kom je okosnica zapleta klasna razlika ljubavnika. To je ono čime se trenutno zanimam. Ne sviđa mi se pravac u kom ide domaća kinematografija, tako da ne znam šta da ti kažem. Otupeli smo na ideološke agende i težak mediokritet koji nam se svakodnevno servira i koji pravdamo kojekakvom potrebom publike koju uzgred sami kreiramo. To naravno ima veze sa društvom generalno, ali da budem iskren počinjem da preispitujem svoje mesto u svemu tome. Previše mi je stalo da bih se branio cinizmom i servilnošću i planiram znatno da zaoštrim političku poziciju svog rada.
Razgovarao Đorđe Bajić
Naslovna fotografija: Aleksa Gajić,
na fotografiji: Miona Marković i Luka Bursać
