„Баук“, нови филм редитеља, сценаристе и продуцента Горана Радовановића, премијерно је приказан пред београдском биоскопском публиком 1. октобра 2024. године, у београдској мтс Дворани. „Баук“ приказује интимну причу о одрастању осмогодишњег дечака Саве (глуми га Јакша Прпић) током НАТО бомбардовања 1999. године. Ова антиратна драма, према речима редитеља, сублимира наш колективни страх, али и дух нашег колективног отпора тадашњем злу. Инспирација за наслов филма проистекла је из истоимене песме Јохана Волфганга Гетеа.
Филм је премијерно приказан у главном такмичарском програму 46. Међународног филмског фестивала у Москви. У Србији филм је премијерно приказан на 48. Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Главне улоге у филму тумаче Јакша Прпић, Сара Климоска, Војин Ћетковићи Анђелија Филиповић, уз учешће Милоша Биковића, Давора Јањићаи Бранке Шелић. „Баук“ је од 3. октобрана нашем редовном биоскопском репертоару, што је повод за овај разговор са Гораном Радовановићем.
Како се родила идеја за настанак филма „Баук“?
Сви моји филмови, и документарни и играни, тематски су везани за драматичне догађаје које су обликовале српско друштво на промени векова. Тема бомбардовања Србије 1999. свакако је у догађај који је трајно урезан у свест српског народа. Овај догађај свакако завређује и филмско тумачење, односно једну уметничку истину која ће постати део колективног сећања српског народа.
Тема НАТО бомбардовања је обрађена у личном, готово лирском кључу. Зашто такав приступ? Које су његове погодности?
Не могу рационално да одговорим на ово питање. Можда је у питању засићење методом психлошког реализма које влада српским филмом од времена Живојина Павловића. Такође постојала је код мене жеља за октривањем „неизрецивог“, нечег оностраног који се свакако налази у домену визуелног, сноликог и поетског. Овде сам имао велику помоћ великог руског директора фотографије Владислава Опељанца.
Потрага за децом глумцима уме да буде двосекли мач. Како је дошло до тога да Јакши Прпићу припадне главна улога?
Потрага за децом глумцима је неизвестан и самим тим тежак подухват. Трагање за децом у „Енклави“, мом претходном играном филму, трајало је месецима по читавом Кососву… У овом случају све је било далеко јадноставније: напросто сам срео генијално талентованог дечака по имену Јакша Прпић! И то је било то!
Наслов филма је надахнут чувеном Гетеовом песмом. Зашто баш ова песма као надахнуће?
Просто, ја као немачки ђак волим Гетеа и ту песму познајем од раних дана. Поготово је волим у препеву Алексе Шантића! То је програмска песма о страху! А читав период бомбардоовања обележен је страхом којег смо тако лако потиснули… што је и негде природан пут самоодбране. Али остали су похрањени ти дубински слојеви у нашим душама… пуни неизвесности и страха!
Филм је приказан на читавом низу фестивала, на многима је и награђен. Како публика и критика реагују? Шта истичу?
Критике су сјајне. Од Русије до Латинске Америке. Филм је добио и велики број награда у Португалу. Чекају се премијере у Италији, Бразилу, Грчкој, Ирану, Индији… На жалост ја још нисам био у прилици да путујем и доживим сусрет са иностраном публиком.
Разговарао: Ђорђе Бајић
Насловна фотографија: Иван Петровић
